Javne nabavke nisu same sebi svrha, već oruđe da se dođe do cilja, a istinska kontrola javnih nabavki nije kontrola da li su poštovane formalnosti, već da li je nabavka uopšte bila potrebna i, ako jeste, da li je ispunjena svrha nabavke.
To tvrdi Igor Šoltes, nekadašnji direktor Uprave za javne nabavke Slovenije, inače dobar poznavalac prilika u Srbiji koji dugo godina sarađuje sa ovdašnjom Upravom za javne nabavke, a pokušava da pomogne i srpskoj Državnoj revizorskoj instituciji (DRI).
Šoltes ukazuje da za takvu kontrolu ključnu ulogu ima revizorska institucija, mada je nužna i saradnja svih kontrolnih nezavisnih tela, policije i tužilaštva.
Za obezbeđivanje veće konkurencije i efikasnije sprovođenje procesa nabavki Šoltes predlaže da deo srpske Uprave za javne nabavke preraste u Agenciju za javne nabavke.
“Nabavke se obično doživljavaju kao cilj, a ne kao sredstvo za postizanje cilja. To se zaboravlja i sve se daje na ocenu poštovanja formalnosti, prihvatanja najniže cene, a to se često pokazuje kao pogrešno jer najniža cena često zbog raznih dodatnih troškova, a to se najviše dešava na području građevine, naraste iznad najviše ponude u prvobitnom tenderu”.
Ko u Sloveniji proverava svrsishodnost javnih nabavki?
Imamo više institucija koje se bave javnim nabavkama. Nažalost, nema vise uprave za javne nabavke, ukinuta je i njene poslove je preuzelo Ministarstvo finansija, ali je prošle godine osnovana Agencija za javne nabavke koja je tek počela da radi.
Njeno doba tek dolazi. Imamo i Komisiju za sprečavanje korupcije. Za pitanje svrsishodnosti vech 16 godina postoji institucija čiji sam predsednik – Računski sud, odnosno Vrhovna revizorska institucija. Upravo na kontrolu svrsishodnosti stavili smo poseban akcenat u poslednje vreme.
Šta u praksi znači kontrola svrsishodnosti nabavki?
Da bi se ocenila svrsishodnost mora se ispratiti ceo ciklus, od planiranja nabavki, postavljanja uslova, pa da toga da li je ono što je nabavljeno poslužilo svrsi. Jer, nije svrsishodnost da kupiš najjeftiniju robu, misliš da si uštedeo, a za mesec dana stvar se pokvari, izgradiš školu koja prokišnjava, most koji se sruši, uslugu koja ne funkcioniše ali je jeftina.
Kakve biste sistemske mere u Srbiji predložili?
U institucionalnom smislu treba razmotriti mogućnost da se deo Uprave za javne nabavke transformiše u Agenciju za javne nabavke. Ne otkrivamo toplu vodu – odličan primer su zemlje koje imaju takve institucije. Danska agencija ima mešoviti kapital – država je suvlasnik, ali je unutra i privatni sektor.
U Austriji država je stoprocentni vlasnik, ali oni koji su zaposleni nisu državni službenici, imaju poseban status kako bi bili stimulisani da sami sprovedu saradnju između privatnog i javnog sektora.
Takva agencija ne bi bila centralni organ javnih nabavki, jer je to veliki rizik korupcije, ona ne sme da ima posla s novcem. Agencija treba da bude organ koji bi posredovao između javnog i privatnog sektora, koji bi pripremao kataloge kvalifikovanih ponuđača i u saradnji s ponuđačima oblikovao uzorke tenderske dokumentacije za područja u kojima se troši najviše javnih finansija.
Tako bi se došlo do svojevrsne berze gde bi svako ko ispunjava statusne, tehničke, finansijske uslove mogao uchi na tržište koje se nikada ne zatvara.
