U središtu ovog mitskog prostora je verovanje da finansijsku stabilnost jedne zemlje određuje visina javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Javni dug je ekonomski agregat koji pokazuje koliko sektor države duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu.

Po opšte prihvaćenoj mantri, država koja smanjuje javnu potrošnju i čiji se javni dug kreće u prihvatljivim okvirima, ide dobrim putem ka očuvanju finansijske stabilnosti. Prihvatljiv okvir javnog duga se u skladu sa trenutnom modom kreće u rasponu od 40 do 60 odsto BDP-a. Pravila koja regulišu visinu javnog duga Evrozone taj odnos fiksiraju na nivou od 60 odsto, dok je Srbija taj odnos limitirala na nivou od 45 odsto BDP-a.

U tom istom mitskom ambijentu, privatna potrošnja, kao komplement javnoj potrošnji, nikada nije izvor krize. Privatni sektor (banke, preduzeća, građani) je uvek racionalan, pažljivo se zadužuje, i dakako, još pažljivije investira ili troši. Otuda nema nikakvog razloga da se u tom domenu interveniše, ili da se potrošnja privatnog sektora ograničava na bilo koji način.

Ako je uzrok krize svuda isti i samo jedan, onda postoji i samo jedan univerzalni recept. Kontrola visine javnog duga je osnovni temelj zdrave ekonomske politike, primenjuje se na velike i male države, na razvijene i one koje to nisu, na države jakih i slabih valuta. Kontrola i limitiranje javnog duga je okosnica politike Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tamo gde on interveniše.

Iskustva svih velikih ekonomskih kriza poslednjih petnaest godina, uključujući i poslednju krizu Evrozone, u velikom su raskoraku sa ovakvim tezama. Simptom „visokog javnog duga“ koji prethodi krizi, u većini pogođenih zemalja nije bio prisutan.

Podaci ukazuju na druge uzroke krize. Kao najčešći generator krize javlja se preveliko trošenje privatnog sektora iz koga se kriza preliva na budžet, da bi se na kraju sve završilo velikim rastom javnog duga. Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to „mora“, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.

Javni dug i finansijske krize

U ovom tekstu će biti kratko analizirana iskustva krize Jugoistočne Azije (1997.), Argentine (2002.), Islanda i Evrozone (2008.). Jedina veća kriza koja će biti izostavljena je kriza Rusije 1998. godine, budući da se tu i nije radilo o finansijskoj krizi, već o totalnoj krizi države, ili možda bolje, antidržave.

U tabeli 1. dati su podaci (u procentima) o visini javnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu je 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. Podaci su složeni po opadajućem redu.

Tabela 1.                

Javni dug i BDP(%)

Grčka    105.4

Italija     103.6

Portugal               68.3

Argentina            53.8

Španija                 36.1

Malezija               35.2

Island    29.1

Indonezija           26.9

Irska      24.9

Tajland                 15.2

Koreja   8.6

Izvor: MMF

Faktografija pokazuje da jasna i nedvosmislena korelacija između visine javnog duga i verovatnoće izbijanja finansijske krize postoji jedino kod Grčke i Italije.

Sa druge strane, iz tabele je potpuno jasno da kriza Jugoistočne Azije nema nikakve veze sa krizom njihovog javnog duga.

U akademskom smislu, ovo je verovatno bila najvažnija kriza poslednjih decenija. Ona pokazuje da i štedljive države koje se pri tome veoma dinamično razvijaju, mogu upasti u strahovitu krizu zbog dugova privatnog sektora i izloženosti stranim kreditorima. U desetogodišnjem periodu koji je krizi prethodio, prosečna stopa rasta Tajlanda i Koreje bila je oko 9 procenata  godišnje, Indonezije gotovo 7 procenata npr..

Direktan uzrok krize Jugoistočne Azije jeste popuštanja kapitalne kontrole. Preduzećima je omogućeno zaduživanje u inostranoj valuti, bankama neograničeno uzimanje deviznih kredita u inostranstvu. Konverzijom dolara u lokalnu valutu banke su odobravale kredite po višim kamatnim stopama i zarađivale na velikoj razlici između domaćih i inostranih kamatnih stopa.

Sve dok je kurs domaće valute bio stabilan, sistem je funkcionisao. Kada su špekulanti napali azijske valute, kada je priliv inostranih kredita presahnuo i kada je počelo povlačenje kapitala iz ovih država, došlo je do valutnog kolapsa. To je rezultiralo bankarskom i dužničkom krizom koja je dovela do duboke recesije i masovnih bankrotstava. Fundamentalno zdrave ekonomije dovedene su do ivice ekonomskog i političkog haosa. Na kraju je veliki broj kvalitetnih domaćih kompanije prešao u ruke stranaca po bagatelnoj ceni.

Primeri Islanda, Irske ili Španije takođe ne pokazuju vezu između krize i visine javnog duga.

Ako bi vladajuća mantra o javnom dugu kao faktoru stabilnosti bila tačna, ove zemlje nikako nisu mogle doći pod udar krize. Ili, koristeći isti kriterijum, verovatnoća izbijanja krize u Portugalu bila je otprilike ista, kolika je bila verovatnoća izbijanja krize u Nemačkoj, čiji je javni dug 2007. godine bio 65 odsto u odnosu na BDP.

Tekući bilans i finansijske krize

Jasno je da visina javnog duga nije najbolji indikator izbijanja finansijske krize i da se mora tražiti neki bolji i pouzdaniji. Zajednički imenitelj postoji, ali se on ignoriše.

U tabeli 2. dati su (po zemljama) podaci o stanju bilansa tekućih plaćanja u odnosu prema BDP-u. Prikazani su prosečni deficiti u godinama koje su prethodile krizi – petogodišnji u prvoj koloni, desetogodišnji u drugoj.

Tabela 2.            

Bilans tekućih plaćanja i BDP (%)

Island    -11.0      -8.5

Portugal               -9.2        -9.1

Grčka    -9.1        -7.5

Španija                 -7.0        -5.0

Malezija               -6.5        -3.8

Tajland                 -6.3        -5.4

Argentina            -3.5        -3.3

Irska      -2.6        -1.4

Indonezija           -2.2        -2.3

Italija     -1.8        -0.8

Koreja   -1.2        0.8

Izvor: MMF

Klasična definicija određuje tekući bilans kao deo platnog bilansa koji obuhvata trgovinski bilans, faktorske prihode (kamate, dividende i sl. ) i transferna plaćanja (doznake emigranata, donacije, itd.).

Pored toga što je tekući bilans slika razmene domaće ekonomije sa inostranstvom, njegov značaj je još širi. Tekući bilans je obračun koji pokazuje da li, i koliko, javni i privatni sektor (zajedno) troše više nego što ekonomija stvara. Island (na vrhu tabele 2.) je u pet godina koje su prethodile krizi, prosečno trošio 11% BDP više nego što je ekonomija mogla da stvori.

Sve države koje su kroz krizu prošle ili koje kroz nju prolaze, imale su kontinuirane, višegodišnje deficite tekućeg bilansa. Deficit tekućeg bilansa podrazumeva da on mora biti finansiran iz inostrnastva. Neminovna posledica hroničnog deficita je da država svoju finansijku sudbinu predaje (ne)milosti stranih kreditora, jer bez njih ne može održavati nivo potrošnje na koju se ekonomija navikla. U trenutku kada kreditori iz bilo kog razloga prekidaju finansiranje, ili kada počinju da traže sve veće nadoknade da bi finansiranje nastavile, izbijaju finansijske krize.

Isti fenomen se može sagledati iz drugog ugla. Najveći javni dug u razvijenom svetu ima Japan. Dug Japana prelazi cifru od 220% u odnosu na BDP, ali ova zemlja još uvek nije u krizi. Tajna se ponovo krije u tekućem bilansu gde Japan ima kontinuirani suficit. Enormno trošenje države pokriveno je štednjom druga dva sektora – štednjom građana, neraspoređenom dobiti i viškovima privrede.

Isti fenomen se uočava i na primeru Nemačke. Uz stalni suficit tekućeg bilansa (konstantno trošeći manje od zarađenog), ni Nemačka nije zavisna od spoljnih kreditora. Nemačka može sama finansirati svoj javni dug (koji nije nizak i koji je prešao 80% BDP-a), a da pri tome ne ugrožava svoju finansijsku stabilnost.

Zaključak bi se mogao svesti na to da je važno ne samo koliko država duguje, već i kome duguje. Ovaj zaključak ni na koji način ne ignoriše opasnost od rasta javnog duga, već ga objektivizira u svetlu iskustava velikih kriza. Visok javni dug svakako ugrožava ekonomiju, ali sam po sebi, nije nužno i okidač krize.

Slepo insistiranje samo na visini javnog duga i zanemarivanje važnijih faktora rizika, neće sprečiti izbijanje finansijskih kriza.

Spoljni dug i finansijske krize

Deficit tekućeg bilansa nužno dovodi do rasta spoljnog duga koji pokazuje koliko jedna ekonomija (javni i privatni sektor) duguju stranim kreditorima. I ovaj pokazatelj je mnogo pouzdaniji indikator krize nego što je to javni dug.

Slično kao ranije, u tabeli 3. dati su podaci (u procentima) o visini spoljnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. I ovde su podaci složeni po opadajućem redu.

Tabel 3.      

Spoljni dug (bruto) i BDP (%)

Irska      871.8

Island    567.9

Portugal               216.5

Španija                 159.5

Grčka    146.3

Italija     120.3

Tajland                 63.5

Indonezija           58.3

Argentina            56.9

Malezija               41.3

Japan    38.7

Koreja   19.9

Izvor: Carmen M. Reinhart & Kenneth S. Rogoff “This Time is Different”

Kod država Evrozone koje su krizi, spoljni dug je van svake sumnje previsok i odslikava slabosti tekućeg bilansa, ali ne samo tekućeg bilansa. Irska i Island na primer, imaju prekomeran spoljni dug jer su istvoremeno i značajni finansijski centri. Novac iz inostranstva se reciklirao kroz finansijski sistem ovih malih država povećavajući njihov spoljni dug. Situacija je ipak nešto bolja, obzirom da Island i Irska imaju i potraživanja po osnovu finansijskih plasmana, pa je njihov neto eksterni dug znatno niži.

Iskustva Jugoistočne Azije i ovde pokazuju da se u ozbiljnu finansijski krizu može dospeti čak i na nižem nivou spoljnog duga. Konvencionalno se uzima da je država prezadužena kada njen spoljni dug pređe granicu od 80 odsto u odnosu na BDP.

Dužnička iluzija

Zemlje u razvoju imaju i dodatni problem. U pokušaju da stabilizuju  ekonomije, prečesto se poseže za nekim od oblika fiksiranja deviznog kursa. Po pravilu, ovakvom politikom se stiže do precenjenog kursa kojim se ugrožava platni bilans. Ali to nije jedina opasnost. Dodatna opasnost leži u pojavi „dužničke iluzije“ koju najbolje ilustruje primer Argentine.

U tabeli 3. dati su podaci za Argentinu sa indikatorima javnog duga u 2001. (godini koja je prethodila krizi), i 2002. (godina eskalacije krize). Od 1991. godine Argentina je funkcionisala u režimu modifikovanog valutnog odbora. Kurs pesosa je bio godinama fiksiran prema dolaru na nivou 1:1. Kada je došlo do valutne krize i napuštanja fiksnog kursa, pesos je depresirao za oko 75 procenata, a  BDP (iskazan u dolarima) je drastično pao, daleko više nego što je iznosio pad realne stope rasta. Indikator javnog duga je sa 54 odsto  skočio na 164 i otkrio stvarne razmere problema koje je precenjeni pesos godinama unazad skrivao.

Tabela 4. Uticaj precenjenog kursa na indikator zaduženosti Argentine

2001

2002

Realna stopa rasta BDP-a             

-4.4

-10.89

BDP u mlrd. US$              

269

103

Javni dug (%BDP)            

54

164

Izvor: MMF

Svi ekonomski parametri koji se obračunavaju kao odnos autentične devizne veličine i BDP-a (koji se sintetički izvodi prema dolaru ili evru), pokazuju isti fenomen. Reč je o trgovinskom bilansu, tekućem bilansu, spoljnoj zaduženosti, i sličnim pokazateljima. Što je domaća valuta precenjenija, što je inflacija veća, što se država brže približava ponoru, njeni pokazatelji zaduženosti su sve bolji.

Pouke krize

Iskustva ekonomskih kriza pokazuju da države dospevaju u finansijsku krizu kada ekonomija kao celina kontinuirano ima deficit tekućeg bilansa, dakle kada troši više nego što stvara, što dovodi do rasta spoljne zaduženost. Potpuno je svejedno da li u zaduživanju prednjači javni ili privatni sektor, a gotovo da je svejedno i da li je nivo deficita visok ili nizak, pogotovo ako je godinama prisutan. Rizici se strahovito multiplikuju kada se država, privreda i građani zadužuju u stranoj valuti.

Usled rasta spoljnog duga, ekonomska sudbina države se sve više prepušta volji inokreditora, a domaće finansijsko tržište se izlaže riziku od špekulativnih napada. Ovi napadi, ako su dobro koordinirani, mogu ugroziti finansijsku stabilnost države i kada su njeni makroekonomski fundamenti zdravi. Uravnotežen tekući bilans je zato najsnažniji faktor stabilnosti svake ekonomije, pogotovo male ekonomije.

Države su u velikom riziku i kada vode politiku precenjenog kursa domaće valute, i kada se u skladu sa tim samozavaravaju pogrešnim indikatorima zaduženosti.

Konačno i možda najvažnije, države su u ogromnom riziku kada ignorišu svoja i tuđa iskustva i slede nametnute ideološke obrasce bez ikakvog empirijskog utemeljenja.