Kada bi građani kojim slučajem na referendumu dobili mogućnost da se izjasne koji režim kursa bi više voleli, fiksni ili plivajući, nema sumnje da bi većina zakucala dinar na određenoj vrednosti evra.

Time bi izbegli valutne rizike, mesečni prihodi i rashodi postali bi predvidivi, ne bi gubili na kursnim razlikama… Međutim, veliki broj onih koji se u ekonomiju razumeju ne bi se odlučio za ovo rešenje, jer bi, kažu, ta iluzija kratko trajala i skupo bi nas koštala.

Epilog takve odluke, kažu, dobro nam je poznat, a na ulicama smo ga viđali u prvoj polovini devedesetih godina: crno tržište, dupli kursevi, trošenje deviznih rezervi i strmoglavi pad nacionalne valute.

I guverner Dejan Šoškić je ovim primerima iz ne tako davne ekonomske istorije nekoliko puta pokušavao da objasni da su svi pokušaji da se u Srbiji fiksira kurs bili neuspešni. Ne sporeći da svaki model može da se promeni, ali je pitanje da li postoji realno bolji.

Za Jasnu Atanasijević, glavnog ekonomistu Hipo Alpe Adrija banke, odgovor na pitanje koji kurs je za Srbiju bolji najbolje daju brojevi.

– Nama godišnje nedostaje oko 2,5 milijarde evra deviza, i to sada u uslovima krize kada je potrošnja obuzdana. Eventualni stabilni nivo kursa mogao bi da se održava ukoliko bismo imali isto tolike prilive po osnovu stranih investicija ili kredita. U periodu od početka ove godine do danas na to nismo mogli da računamo. Sa druge strane, Narodnoj banci bi u tim okolnostima za odbranu kursa bilo na raspolaganju 5,5 milijardi evra. Što znači da bismo mi taj nivo kursa, odnosno iluziju stabilnosti nacionalne valute, bez priliva deviza i stranih investicija mogli da branimo dve godine. To nije održivo – objašnjava Atanasijević zašto fiksni kurs nije rešenje za Srbiju.

Uvođenjem valutnog odbora centralna banka bi se odrekla mogućnosti da samostalno vodi sopstvenu monetarnu politiku, dodaje. Tokom krize pokazalo se da je to način da se izbegnu šokovi i stabilizuju cene. Jer, naše plate izražene u evrima sada su manje nego pre krize.

Što praktično znači da je Srbija umesto plivajućeg imala fiksni kurs. Kreatori ekonomske politike bi početkom krize morali građanima da saopšte nezamislivu stvar – da će im plate smanjiti za oko 20 odsto. I dalje, sa manjom konkurentnošću proizvodnje i izvoza, verovatno bi sam efekat na smanjenje proizvodnje i povećanje nezaposlenosti bio oštriji, smatra Jasna Atanasijević.

Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta, podseća da su dve ključne poluge ekonomske politike – monetarna i fiskalna.

– Fiksiranjem kursa praktično bismo sami sebi odsekli jednu nogu. Nijedan model nije idealan, ali bi nas fiksiranje kursa strahovito koštalo. Tačno je da bismo sa stabilnošću nacionalne valute lakše privukli neophodne strane investicije, ali ravnotežni nivo dinara nije bogomdan i ne traje večno. S obzirom na to da imamo jaz u spoljnoj trgovini, on bi morao da se pokriva deviznim rezervama– objašnjava Nikolić.

 Na pitanje kako u Bosni i Hercegovini, na primer, u kojoj je kurs preko valutnog odbora fiksiran, to stanje traje, Nikolić odgovara:

– Jeste, ali su oni nedavno došli u situaciju da se u Sarajevu zaustavi gradski prevoz, jer nisu imali novca za energente. Dakle, oni imaju samo onoliko para koliko zarade, nemaju mogućnost za izbegavanje šokova i monetarnu politiku kao stabilizator sistema.

Za razliku od većine kolega, profesor Dragan Đuričin smatra da bi posle formiranja vlade izvršna vlast i centralna banka trebalo da razmisle i o novom modelu vođenja monetarne politike koji bi podrazumevao uvođenje valutnog odbora i fiksiranje kursa.

- To što sam u stavovima usamljen, ne znači da nisam u pravu - kaže Đuričin.

Pre krize dominiralo je shvatanje da je niska inflacija garant održivog rasta i zaposlenosti, dodaje. Praksa je demantovala tu teoriju. Takođe, imamo primere drugih zemalja koje su se držale drugačije teorije, na primer Kina, Indija, Malezija, Koreja, u kojima uprkos relativno visokoj inflaciji imamo rast proizvodnje, konkurentnosti i zaposlenosti, pojašnjava Đuričin.

Iako postojeći model ciljanja inflacije opisuje kao legitiman, ubeđen je da je stabilan i konkurentan kurs bolje rešenje za zemlju sa deficitom proizvodnje koji uzrokuje deficit budžeta i deficit tekućeg bilansa.

– Stabilan kurs je automatski stabilizator ponude i tražnje koji povećava ekonomska očekivanja i investicije, a realan kurs dovodi do rasta izvoza i pada uvoza. Ako pogledate šta se dešavalo u poslednjoj deceniji, videćete da je dinar, iako je nominalno oslabio, realno ojačao u odnosu na evro, jer je pad deviznog kursa bio znatno manji od rasta inflacije. Takav kurs destimuliše izvoz i stimuliše uvoz. Fiksiranjem kursa na konkurentnom nivou taj disbalans bi se ispeglao – smatra Đuričin.

Argument da bi fiksiranje kursa Srbiju skupo koštalo gubi snagu, smatra Đuričin, pošto se na odbranu kursa dinara u postojećem režimu troši dosta deviznih rezervi. Ne stoji ni primedba da bi se sa fiksiranjem dinara javili i dupli kursevi, tvrdi Đuričin.

– Neke zemlje iz okruženja, poput Bugarske i Bosne i Hercegovine, imaju model valutnog odbora pa nisam primetio da kod njih postoje dupli kursevi. Sa druge strane, u Turskoj, iako primenjuje model ciljanja inflacije faktički postoji dupli kurs. Bitno je da kurs bude realan, odnosno konkurentan. Da bi se to postiglo, vlada mora da bude u stanju da drži izbalansiran budžet i vodi industrijsku politiku u skladu sa prioritetima razvoja, a centralna banka da kontroliše determinante deviznog kursa kao što su kamatna stopa, obavezne rezerve i operacije sa hartijama od vrednosti, pre svega repo-papiri - zaključuje Đuričin