Otkako je Slobodan Milošević pre 22 godine „zaveo” višestranački sistem, Srbija je imala ukupno 10 vlada i 8 premijera, pa će ovaj koji sada preuzima dužnost biti deveti šef izvršne vlasti u Beogradu, posle prvih višestranačkih izbora održanih krajem 1990. godine. Od dosadašnjih, Mirko Marjanović i Vojislav Koštunica su na taj polažaj birani dva puta, a još je samo Mirko Cvetković izgurao na tom poslu ceo četvorogodišnji mandat.

Svih tih godina, praktično, Srbija je ili padala u krizu ili pokušavala da iz nje izađe, a moglo bi se reći da je gotovo stalno bila u nekom vanrednom ili tranzicionom stanju – pa su njeni premijeri više krpili državni čamac da ne potone, nego što su gradili neku svoju viziju i upravljali razvojem. A oni najčešće, uprkos ustavom određenim najreprezentativnijim ovlašćenjima, ili nisu bili vodeći ljudi Srbije ili su bili suviše zavisni od stranaka koji su im obezbeđivale obično tanku većinu u Skupštini Srbije.

Uoči izbora ove najnovije Vlade Srbije i njenog novog premijera, pokušali smo da se prisetimo šta su njegovih osam predhodnika u protekle dve decenije iznosili u svojim inauguralnim ekspozeima – da bi potražili odgovor na pitanje: da li su u Srbiji samo problemi konstantni i večito jednaki ili se država i polje delatnosti njene vlade ipak menjaju u skladu sa uvek promenljivim „duhom vremena”. Ili su, možda, radili – baš „duhu vremena” uprkos.

Profesor dr Dragutin Zelenović – brze pruge Srbije

Posle usvajanja novog Ustava Srbije i lavovske pobede SPS-a na prvim višestranačkim izborima, krajem 1990. godine, predsednik Srbije, Slobodan Milošević, mandat za sastav (ponovo) jednostranačke vlade dao je novosadskom univerzitetskom profesoru dr Dragutinu Zelenoviću. I to je tada bilo iznenađenje - mada je Zelenović uzet iz sastava Predsedništva SFRJ, u kojem je kao vojvođanski predstavnik u okviru "srpske četvorke" poslušno izvršavao Miloševićeve naloge, on je bio bez ozbiljnog iskustva u velikim političkim poslovima, a bez ikakvog iskustva u ekonomskoj politici. Miloševića je za izbor ovog premijera verovatno opredelilo to što je ovaj tehnički obrazovani stručnjak, tokom naučne karijere stalno razrađivao projekte efikasnosti proizvodnih sistema u nevlasničkoj ekonomiji i što je, poreklom kolonista iz dinarskih "srpskih krajeva", sigurno imao veliko razumevanje za njegove "ujedinjavajuće patriotske ciljeve" u drugim jugoslovenskim republikama. Milošević se, naime, spremao za rat za jugoslovensko nasleđe.

Obraćajući se poslanicima Narodne skupštine, 11. februara 1991. godine, sa predlogom sastava nove vlade i njenim programom, dr Zelenović je na početku rekao da je tadašnje vreme karakterisano mnoštvom nevolja, pa je istakao: „U zemlji su prisutni složeni politički procesi, pri čemu postojeći ustavni i pravni poredak i državno uređenje se ruše vanustavnim metodama i sredstvima, međurepublički i međunacionalni odnosi su pogoršani do granice na kojoj će ili pobediti državnička i politička mudrost u traženju formule zajedničkog života, ili će doći do razlaza koji u uslovima uzavrelih nacionalnih strasti i ispoljene genocidne sklonosti može biti i razumnog i nerazumnog karaktera. Nadajmo se da ovo drugo neće biti.“ Nažalost, ubrzo se ispostavilo da je „ovo drugo bilo“.

Kad je reč o ekonomskim pitanjima, Zelenovićeva ocena je bila sumorna: „Vlada Republike Srbije preuzima dužnost u trenutku kad je privreda Jugoslavije i privreda naše Republike suočena sa ogromnim teškoćama u tekućem poslovanju. Posle višegodišnje stagnacije, tokom poslednje dve ekonomske reformske godine, u našoj Republici zabeležen je relativno visok pad društvene proizvodnje i ukupnog društvenog proizvoda. Povećani su materijalni deficiti Republike i gubici u privredi i bankarstvu, dok je nepokrivena potrošnja u fondovima neprivrednih delatnosti u porastu. Socijalno raslojavanje je sve prisutnije unutar zaposlenih i između zaposlenih i nezaposlenih, čiji se broj stalno povećava. Akumulacija privrede je iščezla, zbog čega su nove investicije u razvoj, praktički, presahle“. Zvuči poznato – i danas.

U nastavku ekspozea, dr Zelenović je naglasio da tadašnjih oko 2500 dolara društvenog proizvoda po stanovniku Srbije opredeljuje u potpunosti njen položaj i da se posebna pažnja mora posvetiti štednji „kako u društvu tako i u porodici“, to jest da „to može znatno doprineti stvaranju sopstvene akumulacije, pre svega osloncem na sopstvene snage“. Pri tome je, zanimljivo je primetiti, rekao da Srbiji „jedini i pravi put jeste i moraju biti ekonomske i društvene reforme stalno u vremenu i po ugledu na savremene države Evrope“. A u tom trenutku, sankcije Evropske unije prema SFRJ već su bile na delu (svetske će doći uskoro).

Kao premijer, dr Dragutin Zelenović je već na startu jedva politički preživeo poznate Devetomartovske demonstracije. Zapravo, već pri promociji njegove vlade bilo je jasno da je mesto premijera gurnuto na marginu generalne politike, te da se od njegove vlade čak ni ne očekuje da vodi bilo kakvu ekonomsku politiku, nego da bude puki organ Miloševićevog kabineta i transmisija njegovih odluka o upotrebi svih državnih resursa. Naime, na ekonomskom polju, za Zelenovićevo vreme podržavljeni su svi veliki privredni sistemi i počela je ratna kriminalizacija celokupne ekonomije. On lično uhvatio se futurističkog projekta "Brze pruge Srbije", čuvenog Mrke iz CIP-a, a od tog projekta "postigao" je samo nadvožnjak nad prugom kod Inđije.

Kako je paradržavni mafijaški lobi, zapravo, uzeo pare i oružje pod svoju kontrolu, čini se bez neposrednog uvida i uticaja samog premijera, već pod budnom paskom Službe, preko koje je delovao nacionalni „vožd”, dr Zelenović je jednog trenutka shvatio da on zapravo ne vodi premijerske poslove, pa je smogao hrabrosti da podnese ostavku krajem prve godine mandata, a ta ostavka je rado prihvaćena.

Dr Radoman Božović – „relativizacija svetskih sankcija”

Za dolazeću ratnu ekonomiju i divlji „predkapitalistički socijalizam” Milošević je potom našao pravog čoveka, opet u Novom Sadu. Tamo je na "jogurtu" politički stasao ekonomista dr Radoman Božović, koji se tokom priprema za rat odlikovao beskrupuloznom pljačkom vojvođanske privrede u korist „nacionalne centrale” i kreativnom lojalnošću samom vođi. Mlad i željan moći, novca i slave, a takođe sa referencom čoveka koji je napismeno hvalio društveno svojinu (doktorska disertacija), a usmeno vešto baratao "prohodnošću reformi", on je početkom 1992. godine rado promenuo položaj predsednika Izvršnog veća Vojvodine, za mesto šefa Vlade Srbije.

Dr Radoman Božović je inauguralni ekspoze održao u Narodnoj skupštini 23. decembra 1991. godine, ovoga puta u prisustvu samog predsednika republike Slobodana Miloševića. Počeo je jednom generalnom ocenom jugoslovenske ratne situacije: „Naše okruženje karakteriše razbijanje jugoslovenske države, oružanom secesijom, državni teror, genocid nad delom našeg naroda u delu jugoslovenske države, žestok pritisak politički, ekonomski, pa i vojni jednog broja evropskih zemalja, potpuno razoren pravni, politički i ekonomski sistem jugoslovenske države, sa sintetičkim posledicama, ratnim žrtvama i razaranjima, izbeglicama stotina hiljada ljudi i značajnim socijalnim problemima. Sopstveni optimizam u ovakvom vremenu gradim na činjenici da je Srbija demokratska država sa ogromnim razvojnim potencijalima: proizvodnim, prirodnim i preduzetničkim resursima“.

Uprokos tom „ličnom optimizmu“, dr Božović je dokumentovano prikazao vrlo crunu privrednu situaciju koju preuzima: „Polazno pitanje početka izlaska iz krize jeste stanje u privredi i javnim službama Republike u svakom preduzeću, banci i ustanovi. Tu globalnu istinu o ekonomsko-socijalnom stanju danas na kraju 1991. godine karakterišu: izražen pad društvenog proizvoda od oko 9, 6%, pad industrijske proizvodnje od oko 20%, rast poljopriverdne proizvodnje od oko 20%, pad izvoza za oko 18%, pad uvoza za oko 20%, visok nivo gubitaka, neuravnotežen obim i struktura potrošnje. Veliki finansijski deficiti sa kojima se ulazi u 1992. godinu u domenu javnih prihoda i rashoda, a posebno u penziono-invalidskom osiguranju od oko 50 milijardi dinara, u oblasti zdravstvene zaštite od oko 10 milijardi dinara, u ostvarivanju prava iz kolektivnog ugovora društvenih delatnosti i fondovima zajedničkih rezervi, značajno pogoršanje socijalne strukture. Sada se blizu 1/3 stanovništva nalazi u nemogućnosti da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe“.

U takvim prilikama, dr Božović nije imao da ponudi ništa drugo, nego „reforme“: „Centralno pitanje realnog pomaka u našoj privredi jesu vlasničke, finansijske i upravljačke promene u samim preduzećima. Ovom pitanju treba prilaziti ekonomski razvojno. Podstaknuti stvaranjem nove vlasničke strukture sa ciljem veće efikasnosti, deonicama angažovati dodatni kapital, otvoriti proces finansijskih sanacija na principu kapital interesa, stvarajući uslove za kooperativnu interesnu, upravljačku, novu strukturu, izvlačenje socijalne funkcije iz preduzeća. To se mora činiti u interesu kooperativnosti fondova inostranog kapitala, banaka i radnika putem radničkih deonica. Neophodno je da odmah profunkcioniše fond razvoja i agencija za vlasničke promene, kao i da se institucionalizuju i druge tržišne institucije, mislim na tržište hartija od vrednosti, institut javnog duga i sl“.

Kako je u tom trenutku savezna država još postojala, dr Božović je izneo i set mera srpske ekonomske politike u toku raspada SFRJ, pa je, između ostalog, naglasio da treba „biti spreman za zaštitu od rušenja ekonomskog sistema secesijom Slovenije i Hrvatske, uključujući i novu valutu za one delove zemlje koji ostaju u Jugoslaviji. Uticati na koncipiranje antiinflatornog programa, kako se ne bismo već sutra našli u sveopštem inflatornom haosu“.

Već tada penzioni fond postaje glavni problem javne potrošnje, pa Božović kaže: „Neophodno je, na realnoj osnovi, sačiniti projekat sanacije nasleđenih ogromnih deficita u oblasti penziono-invalidskih prava i socijalnih prava. Što pre obezbediti sigurnost isplate penzija i drugih socijalnih prava u celoj Republici To mora imati prioritet u radu Vlade“.

Pošto se vlada dr Radomana Božovića već kroz nekoliko meseci suočila sa sankcijama Saveta bezbednosti UN, premijer se poletno prihvatio izrade programa za "relativiziranje sankcija". Bio je to, ustvari, u našoj istoriji nezabeleženo krupan plan državnog šverca, pljačke narodne imovine i zamajavanja međunarodne zajednice radi srpskih "nacionalnih ciljeva".

Bilo je to ono ludo vreme piradimalnih banaka Jezde i Dafine, kada je dr Božović od "srpske bankarske majke", u ime Vlade Srbije, mogao da "uzajmi" pare za isplatu penzija. Bilo je to ono vreme kada se benzin prodavao iz kanistera, a cigarete po ćoškovima – i kada su se u saradnji sa Službom na tim i sličnim poslovima pravila bogatstva.

Ni dr Radoman Božović, međutim, nije mogao da sastavi duže od dvogodišnjeg mandata u fotelji srpskog premijera, jer je stagflacija praćena visokim ratnim troškovima ekspresno pauperizovala najšire slojeve stanovništva i paralisala celu privredu. Trikovi poput denominacije i zamene novca više ništa nisu mogli da prikriju i samo su ubrzavali propast.

Božović, bistar, osion i nezajažljiv, brzo se zamerio glavnoj srpskoj političko-mafijaškoj matici u krilu SPS, pa je prebačen na mesto predsednika Skupštine SRJ. Na premijersko mesto gde se srpski državni novac delio "poverljivim ljudima" i na reč, trebalo je dovesti nekog sa manjim apetitom i manjom moći zaključivanja i zapažanja, a bližeg veteranima Miloševićevog pokreta.

Mr Nikola Šainović – premijer hiperinflacije

Početkom 1993. godine Milošević se odlučio da premijerski položaj poveri mr Nikoli Šainoviću, inžinjeru iz poverljivog kruga kadrova iz istočne Srbije, koji mu je najodanije služio praktično od prvog dana - bez ikakvog pogovora.

Podnoseći promotivni ekspoze  u Skupštini Srbije, 10. februara 1993. godine, mr Nikola Šainović se požalio na tešku situaciju i nepravde koje međunarodna zajednica čini Srbiji i da „to što su problemi veliki, to samo znači da treba mobilisati više znanja i rada i osloniti se na ljude koji su spremni da u vreme kada se narodu događa istorija, preuzmu veliku odgovornost za učinjeno i neučinjeno. Dakle, osnovni pristup se može sažeti u tri elementa, a to su: strategija, plan i ljudi“. Pri tome, dodao je on: „Neke planove ćemo definisati javno, a drugi će biti državna tajna. Onda sledi rad bez kompromisa, bolećivosti i voluntarizma“.

I Šainović se osvrnuo na privrednu krizu koja vlada u Srbiji: „Ovde pre svega treba imati na umu da je kriza kod nas prisutna od 1979. godine i da u tom periodu proizvodnja i životni standard ne samo što nisu porasli, već su opali. To je velikim delom umanjilo elastičnost našeg ekonomskog tkiva, tako da je snižen prag socijalne izdržljivosti za primenu radikalnih restriktivnih mera“.

Novi premijer je i zvanično dao osnovno uputstvo za savlađivanje posledica svetskih ekonomskih sankcija i pohvalio one koji se snalaze: „Njima treba pomoći, da bi se povukli ostali i to unutar svake grane pojedinačno. Naime, Vlada će sa Privrednom komorom okupiti, na primer, industriju nameštaja oko onih, koji sada uspešno rade, ne da bi potcenili ostale, već da bi obezbedili transfer uspešnih preduzetničkih aktivnosti sa raspoloživim potencijalima na dostupnim tržištima i u postojećim uslovima, bez mnogo priče i javnog hvalisanja, afirmišući vrednosti tržišne ekonomije, zdrave, privredno uspešne ljude i preduzeća ... Sankcije nisu ukinule nestručne i nesposobne, oni su ostali. Naprotiv u ovim uslovima diferencijacija po znanju i uspešnosti još više je zaoštrena i onima koji znaju i mogu, svuda se mora davati prednost. Organizovaćemo posebne aktivnosti na zajedničkom radu sa privredom u borbi za nova tržišta, naplatu potraživanja i otkup dugova“. Pojednostavljeno, bilo kakav privredni sistem je napušten, ekonomska politika je vođena načelom golog voluntarizma i preko „naših ljudi“.

Prva od frapantnih makroekonomskih ideja tandema Milošević - Šainović bila je da se pred žetvu 1993. godine naštampa „dovoljno novca“, da bi se sa tim novčanicama odmah mogli isplatiti seljaci za žito "u celini". No, ne lezi vraže, dinar je od štamparije do njive desetostruko izgubio vrednost u samo deset dana. Od tog udarca, nacionalna valuta se više nije oporavila, sve do potpunog sloma početkom 1994. godine.

Za perverzne istraživače ekonomske istorije ostaće zapisi o seriji mr Šainovićevih govora i intervjua na televiziji u kojima se on ponašao kao potpuno autističan čovek - koji niti šta vidi, niti šta čuje, niti šta razume. Dok su mesečne plate pale na manje od 10 nemačkih maraka, a za jednu penziju se nije mogla kupiti vrećica bibera, mr Šainović je imao obraza da iz televizijske fotelje najavljuje „nastavak tržišne reformske orijentacije““, „zaoštravanje pitanja razvoja“, „bitku za produktivnost“, itd.

U razdoblju dok je Šainović bio premijer, za Riplija ostaje činjenica da je stranka na vlasti, SPS, koja je proizvela hiperinflaciju, sa porastom maloprodajnih cena za 352 biliona procenata, u samo 12 meseci, dok su troškovi života povećani za 628 biliona odsto - pobedila i na prevremenim srpskim republičkim izborima krajem 1993. godine.

No, Milošević je razumeo da je republički premijer opet potrošen, pa je Šainovića pomerio na mesto saveznog potpredsednika vlade novostvorene SRJ - nadležnog sada ne više za dekonstrukciju, već za rekonstrukciju dinara, koju je projektovao guverner Avramović.

Vlada Mirka Marjanović - direktorska vlada

Kad je početkom 1994. godine proglašen za mandatara, kao pravi čovek za ispunjenje Miloševićevih poslednjih "ruskih nada",  Mirko Marjanović, direktor spoljnotrgovinske kuće „Progres”, dobio je zadatak da stvori „vladu narodnog jedinstva" za sprovođenje monetarnog oporavka, sa propagandnim "akcentom" na učešće Demokratske stranke, kako bi se legitimisao i prema Zapadu. Kada je, međutim, Đinđić, tada već predsednik DS, odustao od „velike koalicije“ (u poslednjem trenutku), u već skrojeni „kaput jedinstva“ ušli su novodemokrati Dušana Mihajlovića i tada još stidljivi pripadnici JUL-a, stranke Miloševićeve supruge Mirjane Marković.

U suštini, sve te ljude u Vladu okupilo je ne narodno jedinstvo, već "jedinstvo razgranatih materijalnih interesa", a patronat jednog uspešnog direktora-premijera, garantovao je da će se raditi oprezno i samo na krupno (nafta, gas, struja, žito, metali, oružje). Ustvari, Milošević je bio rešio da u vladi stvori "personalnu uniju" državnog i paradržavnog biznisa.

Kada je 15. marta 1994. godine Mirko Marjanović držao svoj programski govor u Skupštini Srbije, kao novi premijer, već je u Miloševićevom kabinetu bio prihvaćen program monetarne stabilizacije, pa je on uverljivo mogao da govori o teškim posledicama hiperinflacije: „Umesto iluzije o proizvodnji i novim investicijama na bazi primarne emisije, stvaraće se tržišni sistem u kome će svako biti motivisan i ekonomski prinuđen da proizvodi i prodaje koliko god može više.

Gorka iskustva poslednjih godina naučila su nas da podsticaj proizvodnje iz primarne emisije nanose toj istoj proizvodnji najveće štete. Onima koji to ne veruju, ne treba pružati priliku da se još jednom razuvere. Te su lekcije već suviše skupo plaćene.

Zbog toga, sva preduzeća moraće se u narednom teškom periodu afirmisati na te realne ekonomske kriterijume, a ne da neka od njih i dalje očekuju državne subvencije iz budžeta ili primarne emisije, umesto da sama budu važni izvori budžetskih prihoda i novih investicija. Onim kolektivima koji očekuju da umesto sopstvenog privređivanja izlaz traže u državnim subvencijama i pritiscima direktno i preko sindikata, sugeriram da hitno menjaju poslovno rukovodstvo, jer Vlada neće prihvatiti nikakvo finansiranje bez pokrića, ili nikakvo drugo napuštanje ekonomskog programa“. Marjanović će, kasnije, ipak odustati od ovog programa – ali će eksperimentisanje sa primarnom emisijom ipak izbegavati.

Premijer Marjanović je, zanimljivo, odmah najavio i ponovno pokretanje privatizacije: „Osnovni principi na kojima će se zasnivati ovaj zakon su autonomnost preduzeća u donošenju odluka o svojinskoj transformaciji, realna vrednost kapitala, otvorenost modela, stimulativnost i pravičnost“. U tom kontekstu i na toj temi važno je primetiti da se Mirko Marjanović za vođenje ekonomske politike doktrinarno oslonio na grupu ekonomista srednje generacije iz Ekonomskog instituta u Beogradu (Đunić, Bajec, Cvijetičanin i drugi), koja je znala šta je tržišna ekonomija, ali u tome baš nije bila tvrdoglava i nepopustljiva.

Sve to je rezultiralo potonjom relativno dugom „postdejtonskom“ monetarnom stabilnošću, postepenom stopom rasta i relativno izdašnim asortimanom osnovnog snabdevanja stanovništva - uprkos činjenice da je zemlja sve četiri godine bila i dalje manje-više u stalnoj međunarodnoj izolaciji (spoljni zid sankcija). Sreću kvare opšta propast kapitala i masovna nezaposlenost, slom bankarskog sistema, bankrotstvo javnih službi i većine infrastrukturnih delatnosti, potpuna degradacija pravnog poretka i iščezavanje pravne sigurnosti, te, pred kraj prvog Marjanovićevog mandata, povratak na inflacionu politiku odlaganja promena.

Drugi mandat Mirka Marjanovića – jedinstvo sa radikalima

Drugi premijerski mandat, 1998. godine, Mirko Marjanović je nominalno dobio od Milana Milutinovića, novog predsednika Srbije, pošto se Slobodan Milošević naprasno preselio na funkciju predsednika SRJ. Milošević, dakako ostaje glavni gazda, no, činjenica da nova „vlada narodnog jedistva“, pored ljudi iz JUL-a, uključuje i vodeće Šešeljeve kadrove iz Srpske radikalne stranke, počevši od Tomislava Nikolića, kao potpredsednika Vlade, upućuje na zaključak da se on osećao sve usamljeniji i da je počeo da gubi poverenje čak i u sopstveni SPS. Uzgred, bilo je dogovoreno da i SPO uđe u sastav ove vlade, ali je Vuk Drašković odustao u poslednji čas, da bi nešto kasnije prihvatio učešće u Saveznoj vladi, kao ministar spoljni.

Obraćajući se poslanicima novim inauguralnim govorom, 24. marta 1998. godine, Mirko Marjanović je ovoga puta prvi i veliki deo ekspozea posvetio Kosovu i Metohiji, temi koja definitivno postaje centralno pitanje državne politike, jer počinje oružani ustanak Albanaca.

Ipak, odmah posle kosovskog dela govora, on nije propustio da se samopohvali za predhodni rad: „Vlada Srbije kojoj upravo ističe mandat, pamtiće se po nekoliko strateških rezultata. Pre svega, negativne proizvodne trendove, preokrenula je u pozitivne, haotično stanje u privređivanje i životu građana, pretvorila je u ekonomsku i socijalnu stabilnost i rast standarda. Ekonomski mehanizam blokiran sankcijama i drugim teškoćama pokrenula je na principima moderne, tržišne privrede i socijalne države. Na kontinuitetu pozitivnih rezultata u oblasti privrednog rasta, ekonomske socijalne stabilnosti i započetih reformi, iz protekle četiri godine, definišemo nove i ambicioznije ciljeve privrednog i društvenog razvoja. Društveni proizvod će do kraja ove i u narednoj deceniji rasti prema projekcijama na kojima se zasniva strategija razvoja Republike od oko 7 odsto godišnje i to je natprosečno i u odnosu na razvijene zemlje i zemlje u tranziciji.

Vlada narodnog jedinstva će i u narednom periodu nastaviti sa politikom kontinuiteta čija su osnovna uporišta stabilnost, privredni rast i ubrzanje reformskih procesa, a pre svega u oblastima svojinske transformacije, prestruktuiranjem privrede i banaka, bržeg otvaranja prema svetu, socijalnih funkcija države“.

Ove projekcije privredne normalizacije i reformi, kao i procena da će za to biti potrebna decenijska stopa godišnjeg rasta društvenog proizvoda od 7 odsto, dakako, neće biti ostvarene – jer se Srbija već naredne godine našla u ratu sa NATO-om, pa je privreda vraćena na bedan nivo iz ranijih ratnih dana.

Ako se vratimo Marjanovićevom ekspozeu iz 1998. godine, videćemo da je on tada najavio čitavu koncepciju reformi čitavog privrednog sistema, koja bi bila prihvatljiva i dan danas, ali će „bitka za Kosovo“, čija će oružana faza početi već iste godine, sve to baciti na stranu. San o reformama ponovo su razbili borci za nacionalne teritorije.

Zanimljvo je još zapaziti da je Marjanović ovom prilikom, gotovo cinično, istakao pitanje očuvanja načela slobode štampe, verovatno imajući na umu da se priprema nešto upravo suprotno: „Očuvanje pune slobode štampe ostaje društveni cilj i zadatak za Vladu Srbije. Sloboda štampe ne može biti ničim ograničena sem pravima koja se odnose na ljudsko dostojanstvo, čast i privatnost, kao i onima koje Ustav i zakoni garantuju, a čije povređivanje znači versku, rasnu, polnu, nacionalnu ili političku diskriminaciju. Ni u jednoj oblasti života se možda tako jasno ne vidi tesna veza i uzajamna uslovljenost prava i dužnosti, sloboda i odgovornosti. To se mora jasnije izraziti zakonima, ali isto tako i u životu i praksi“.

Upravo suprotno, uskoro će Marjanovićeva vlada doneti onaj famozni zakon o štampi (takozvani Šešelj-Vučićev zakon) s kojim će se pokušati apsolutno discipliniranje štampe i s kojim će Milošević ući u završnu fazu svoje autoritarne vladavine.

Dr Zoran Đinđić – vlada velike nade

Posle NATO bombardovanja (1999) bilo je jasno da je Miloševićev režim na izmaku, ali on sam će pasti tek 5. oktobra 2000. godine. Nakon prevarata, posle nekoliko meseci bukvalnog „dvovlašća” u Vladi Srbije, velika koalicija Demokratske opozicije Srbije (DOS) za mandatara nove vlade Srbije izabrala je ključnog organizatora „demokratske revolucije” dr Zorana Đinđića, vođu Demokratske stranke, koji je, ispostaviće se, samo nominalno imao podršku lavovske većine u Narodnoj Skupštini, jer će se, veoma brzo, prema njemu uspostaviti tvrdi opozicioni blok dr Vojislava Koštunice, predsednika DSS, koji je, upravo uz podršku DOS-a, pobedio Miloševića na izborima za predsednika SRJ.

Obraćajući se poslanicima inauguralnim govorom, 25. januara 2001. godine, dr Zoran Đinđić je posebno naglasio  da je to „prvi put posle 60 godina da je Srbija dobila istinski demokratski parlament i dobiće istinski demokratsku vladu“ i da ta vlada „neće krasti i lagati“.

Opšte stanje u državi koje je zatečeno bilo je dramatično loše, što je Đinđić opisao sledećim rečima: „Po svim merodavnim pokazateljima, mi smo danas na poslednjem mestu u Evropi. Po životnom standardu i kupovnoj moći našeg stanovništva, po stepenu zaposlenosti naših građana, po stanju i starosti naše tehnologije i saobraćajne infrastrukture, po zaduženosti naših preduzeća prema inostranstvu, međusobno i prema bankama, po stepenu zaduženosti naše zemlje u celini, po stepenu bezbednosti naših domova, naših kuća, naših granica, mi smo danas daleko od onoga što želimo i što zamišljamo pod pojmom jedne moderne i efikasne srpske države. Čak i više od toga, to nije čak ni ona Srbija u kojoj smo mi odrasli, Srbija naših roditelja, u kojoj je bilo i sigurnih radnih mesta, u kojoj se kupovalo, u kojoj se išlo na letovanje i na zimovanje, u kojoj su bila bezbedna i školska dvorišta i ulice i granice. Zadatak koji mi danas preuzimamo kao nasleđe ovih poslednjih deset godina, veoma je težak, izazovi su veoma veliki, ali i šansa da se upišemo u istoriju kao generacija koja je jednu zemlju ponovo vratila na njen pravi put, ta šansa takođe je veoma velika. Zato nam je potrebna saradnja celog parlamenta, cele naše zemlje“.

Đinđić je zatim istakao: „Ova vlada danas dobija mandat koji nam je dao narod na ulicama Srbije, mandat za promene. Onoga dana kada zaboravimo taj mandat i kada pomislimo da smo dobili mandat da vladamo, toga dana smo izgubili. Taj gubitak bio bi mnogo veći nego samo gubitak vlasti. To bi bio gubitak časti, to bi bio gubitak istorije.

Zbog toga, svaki dan ove vlade mi ćemo zapamtiti. Izabrani smo da sprovedemo reforme, te reforme podrazumevaju nekoliko bitnih prioriteta, nekoliko bitnih uslova koje treba da ispunimo da bismo zemlji vratili kredibilitet, dostojanstvo, snagu i da bi našoj zemlji mogao da se vrati izgubljeni mir, zadovoljstvo i sreća“. U tom pravcu Đinđić je govorio o političkoj stabilnosti u regionu, izgradnji stabilnih demokratskih institucija, novom privrednom zakonodavstvu, kvalitetnoj saobraćajnoj infratsrukturi i modernom menadžmentu.

Đinđić je, prelazeći na ekonomske teme, zatim ocenio: „ U proteklih deset godina desio se, izvršen je jedan ekonomski zločin. Oduzete su i otete pare milionima ljudi. Neko će da kaže da je reč — zločin — preteška u ovom kontekstu. Ja mislim da nije. Ko zna koliko je hroničnih bolesnika umrlo zato što nisu mogli da kupe lekove, a njihov teško zarađen novac bio je zamrznut u takozvanoj staroj deviznoj štednji. Koliko je brakova propalo ili nije osnovano zbog bede i siromaštva, koliko je porodica razoreno, koliko je dece bilo nesrećno zbog teških uslova života zbog kojih građani nisu bili krivi, koji su bili izazvani jednom kriminalnom ekonomskom politikom koja je pravljena tako da manjina ima sve, da većina nema ništa.

Moramo da se suočimo sa tom činjenicom. Kada govorimo o svođenju računa sa prošlošću, da budemo spremni da se sukobimo i sa tim moćnim finansijskim interesnim grupama koje danas brzo menjaju stranu, koji nisu bili visoki partijski funkcioneri, ali su zato bili iza njihovih leđa i spremni da danas stanu iza leđa svakoga od nas. Mi to ne smemo da dozvolimo. Naša obaveza pred opljačkanim narodom je da kažemo istinu o tome ko je imao koristi u ovih deset godina sankcija, blokade i ekonomskog propadanja“.

U tom kontekstu, Đinđiće je napomneuo da nova vlada razmišlja o jednokratnom porezu na ekstra profit ostvaren u uslovima sankcija i blokadi, kao i o nizu drugih mera u istom pravcu. U nastavku on je najavio i „kampanju za čiste ruke“ kako bi Srbija postala zemlja sa najnižom stopom korupcije u ovom delu Evrope.

Zatim je Zoran Đinđić najavio ključni tranzicioni proces, privatizaciju: „Predstoji nam jedan proces privatizacije naše privrede. Zbog toga je neophodno uspostaviti čitav niz nezavisnih kontrolnih mehanizama, od parlamentarnih odbora koji će kontrolisati velike slučajeve privatizacije, tendere, konkurse, do ekspertskih timova koji će nadgledati finansijske operacije i svedočiti o njihovoj korektnosti. Naš cilj je transparentna vlast, providna vlast, staklena vlast. Naš cilj je da se u ovoj zemlji, za svaki dinar koji je uzet od naroda zna šta se sa njim dešava, od onog trenutka kad uđe u budžet, pa do onog trenutka kada dođe do svog krajnjeg korisnika. Finansije su ono polje gde je kontrola najteža, ali i gde je kontrola najvažnija. Mi imamo nameru da čitavo naše društvo i sve njegove institucije uključimo u kontrolu finansijskih transakcija koje će se obavljati tokom privatizacije“. Nažalost, Đinđić je doista preuzeo odgovornost za privatizaciju, ali za života nije uspeo da obezbedi njenu transparentnost i kontrolu.

Dr Zoran Đinđić je bio premijer, briljantan u svemu, ali sa previše samopouzdanja i hitrine, premijer koji je imao vizije i u koga su polagane velike nade. I sam je pri kraju svog ekspozea rekao: „Ovo je vlada velikih namera i velikih reformi“.

Doista, to jeste bila vlada koje je pokrenula krupne promene u Srbiji, neke sa više, neke sa manje uspeha – ali sve „na evropskom putu“. Uostalom, dr Zoran Đinđić i ne bi kao premijer bio ubijen 12. marta 2003. godine, da nije zasekao u neke noseće grede anahronog sistema i da Srbiju nije poveo prema Evropskoj uniji.

Zoran Živković – preteška „Sablja“

Nekoliko dana posle atentata na Zorana Đinđića, Demokratska stranka je za premijera kandidovala Zorana Živkovića, u tom trenutku ministra unutrašnjih poslova SRJ. Pri tome treba imati na umu da savezna policija u to vreme nije imala gotovo nikakva ovlašćenja u republikama koje su sačinjavale državnu zajednicu Srbije i Crne Gore – kojoj se još tada i inače video kraj.

U svom promotivnom govoru, 18. marta 2003. godine, Živković je rekao da nije srećan što dolazi na taj položaj posle atentata na velikog čoveka Zorana Đinđića i pri tome je dodao: 

„Ono što je obaveza svih nas koji smo imali tu čast da radimo sa Zoranom Đinđićem je da nastavimo ono što je on sa svojom Vladom započeo pre nešto više od dve godine. Ovo nije nova Vlada u pravom smislu reči, ovo je vanredno stanje u Vladi, odnosno odluka koja je proizvedena višom silom. Prioriteti Vlade Srbije u narednom periodu biće i dalje oni koji su postavljeni pre dve godine i na kojima ćemo raditi sa nesmanjenim intenzitetom“.

Živković je podsetio: „Prioriteti u ovom trenutku su borba protiv organizovanog kriminala, izrada novog i modernog Ustava Srbije, stvaranje opšte političke stabilnosti u državi, što je uslov za stabilnost u regionu, kao i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, što je uslov za evropske i svetske integracije. Prioritet je i nastavak započetih ekonomskih reformi i reformi zdravstva, obrazovnog i sistema penzionog osiguranja, privatizacija i pretvaranje postojeće društvene privrede u jednu zdravu i efikasnu privredu“.

Zoran Živković je tom prilikom izneo ocenu da je akcija „Sablja“, zamišljena kao obračun sa organizovanim kriminalom u uslovima vanrednog stanja „već dala rezultate“, pa je naveo da je do tada, tokom samo jedne sedmice, privedeno više od 750 ljudi.  Zatim je dodao: „Ubistvo premijera Đinđića će imati posledice na ekonomske planove koji su bili zacrtani za ovu godinu. Već sada je jasno da će rast bruto društvenog proizvoda biti manji od 5 odsto, koliko je predviđeno. Procena nadležnih ministara je da će to biti negde oko 3,5 odsto, dok će planirana inflacija, koja je predviđena na devet odsto, biti nešto veća. Da podsetim da je ova vlada pod vođstvom Zorana Đinđića inflaciju od 113 odsto u 2000. godini svela na 41 odsto u 2001. i na 15 odsto u 2002. godini.

Takođe, 2000. godine potrošačka korpa je bila vredna 3, 32 prosečne plate, a u septembru 2002. godine za minimalnu potrošačku korpu bila je dovoljna jedna prosečna zarada. Normalno, to nije nešto čime možemo biti potpuno zadovoljni, ali to je značajan rezultat i dobar temelj za dalje jačanje standarda naših građana“.

Premijer Živković je zatim rekao da će Vlada Srbije nastaviti sa privatizacijom: „Tokom 2001. godine i u prvoj polovini 2002. godine postavljeni su institucionalni okviri za privatizaciju. Do 12. marta ove godine privatizovano je više od 500 preduzeća, od čega 415 na aukcijama, 20 na tenderima i 80 prodajom manjinskih paketa. Za 15 dana će biti otvorena tenderska privatizacija Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje, a uskoro treba očekivati i privatizaciju "Beopetrola". Prihod od privatizacije u prošloj godini je bio 355 miliona evra, a prihod od ugovorenih investicija više od 300 miliona evra. Za ovu godinu očekujemo kroz investicije i kroz privatizaciju ukupno milijardu evra, po pola milijarde iz svakog izvora ...

U ovoj godini se očekuje i oko 800 miliona evra donacija. U 2001. i 2002. godini taj iznos je bio ukupno oko milijardu i 400 miliona i on je potrošen - za sektor energetike 304 miliona, za socijalna pitanja 244 miliona, poljoprivredu 93 miliona, zdravstvo 86 miliona, obrazovanje 27 miliona, razvoj saobraćajne infrastrukture 83 miliona, razvoj privatnog sektora 83 miliona, razvoj lokalne samouprave 123 miliona, razvoj civilnog društva 73 miliona i za direktnu pomoć budžetu 180 miliona evra.

Sve aktivnosti Vlade, od januara 2001. godine do 12. marta ove godine, dovele su i do toga da smo prosečnu platu, koja je u 2000. godini bila 35 evra, podigli na 102 evra u 2001. godini, i na 151 evro u prošloj godini. Vlada će nastaviti sa svim aktivnostima koje bi trebalo da daju doprinos podizanju životnog standarda građana, ali isključivo iz realnih izvora“.

Zoran Živković nije uspeo da iznese „pretešku Sablju“ koja je podignuta posle ubistva Đinđića, a njegovu vladu stalno su potresale raznovrsne „afere“, pre svega one, navodno, korupcione. Zbog svega toga on se odlučio da zatraži prevremene izbore – koje će njegova Demokratska stranka izgubiti.

Dr Vojislav Koštunica – vlada kosovske opsesije

Nakon prevremenih izbora bilo je veoma teško skockati većinu u Narodnoj skupštini Srbije, jer se DOS raspao, a neke stare stranke, poput radikala i SPS-a su ponovo ojačale. U takvoj situaciji mandatar je postao dr Vojislav Koštunica, koji je uspeo da sastavi manjinsku vladu sa strankom G-17 i još nekim manjim grupacijama, uz podršku SPS-a.

Koštunica je na dan izbora takve vlade, 2. marta 2004. godine, podsetio da se ona formira baš na dvestotu godišnjicu od „obnavljanja svoje državnosti“, te da Srbija i na početku novog veka stoji „pred nekim zadacima pred kojima je stajala pre dvesta godina“, to jest ona „mora prvo da reši svoj državni status, koji je doveden u pitanje time što na delu njene teritorije, na Kosovu i Metohiji, ne postoji naša vlast, već vlast međunarodne zajednice.

Drugo, Srbija mora da utvrdi svoj status unutar državne zajednice sa Crnom Gorom, utvrđujući i jačajući samu državnu zajednicu u skladu sa Ustavnom poveljom, a ne suprotno njoj, čineći tu zajednicu funkcionalnom, a ne nefunkcionalnom kakva je danas.

Treće, Srbija mora iznutra da se uredi, izgrađivanjem jakih demokratskih institucija i uspostavljanjem pravne države. Pravna država podrazumeva raskid sa ostacima svesti i prakse partijske države, makar se ona obnavljala i delovala u okvirima višepartijskog, a ne jednopartijskog sistema. Pravna država podrazumeva odlučno odbacivanje i prevazilaženje pravnog voluntarizma i samovolje i obračun sa kvazireformskim, a zapravo revolucionarnim shvatanjem da cilj opravdava sredstvo, i da su pravo i vladavina prava prepreke i smetnje reformama, a ne nužan okvir i plodan podsticaj u kojem se reforme moraju odvijati. Pravna država zahteva proterivanje korupcije, pogotovo one velike, kao i suprotstavljanje svakom pokušaju da na suštinski neprirodan, a formalno nezakonit način, stečene povlastice i bogatstva potisnu i obesmisle volju i interese naroda i institucija kroz koje se ta volja i ti narodni interesi ispoljavaju“.

Na četvrto mesto prioriteta dr Koštunica je stavio pitanje statusa „Srbije sa Crnom Gorom“ u Evropskoj uniji, pa je pri tome izrekao danas zaboravljene reči: „ I još jedan put, iz jednog drugog ugla, želim da podvučem važnost članstva u EU. To članstvo je ne samo ono što se hoće, to je i nešto što se mora, nešto bez čega se ne može. Ono što se hoće po pravilu donosi korist, ono što se mora, ne mora uvek da bude korisno, ali evropski put za Srbiju i Crnu Goru nema alternative“.

Kad je reč o ekonomskoj sferi, dr Koštunica je rekao: „Najpre bih naglasio da nije dobro što je država sve one koji rade opteretila visokim porezima. Imam u vidu da je danas oko 950. 000 ljudi bez posla, a brojni pokazatelji govore o viškovima radnika u mnogim preduzećima. Proizvodnja nastavlja da pada. U budžetu nema sredstava kojima bi se pokrenule investicije, nema novca za agrar, još nema dostupnih stambenih kredita. Istovremeno, Srbija uvozi jabuke i pšenicu. Uvoz je veći od izvoza za 5 milijardi dolara. Dug zemlje je dostigao 14 milijardi dolara, a obaveze za njegovu otplatu će rasti u narednim godinama“.

Premijer Koštunica je odgovorio i na pitanje kojim merama će vlada podržati privredni rast: „Vlada će smanjiti poreze koji opterećuju proizvodnju, carinsku politiku i vancarinske mere učiniće efikasnijim, i radiće na obezbeđivanju povoljnijih kredita i pokretanju investicija. Vlada će podržavati politiku stabilnog kursa dinara.

Svesni smo da će u prvom periodu navedeno smanjenje poreza umanjiti prihode u budžetu, što ćemo kompenzovati većom naplatom poreza na promet i akciza, pogotovo na luksuzne proizvode i proizvode štetne po zdravlje. Jasna je namera vlade da poreske obaveze budu tako raspodeljene da bogatiji slojevi stanovništva preuzmu veći poreski teret“.

Ukratko bi se moglo reći da je razdoblje prvog Koštunicinog mandata proteklo u značajnoj privrednoj ekspanziji, po stopi rasta od oko 5,5 odsto, koja je obezbeđena snažnom ekspanzijom kreditne politike kako u zemlji, tako i iz inostranstva, te da je u tom smislu značajnu pomoć dao i aranžman sa MMF-om. No, najviše je tome doprinela činjenica da je „pravna država“ napokon proradila u slučaju Bogoljuba Karića, pa je država, prodajući Mobtel, prihodovala 1,6 milijardi evra vanrednog investicionog kapitala.

Mada je dr Koštunica, napokon, uspeo, 2006. godine, da u saradnji sa radikalima i DS-om aranžira donošenje novog ustava Srbije i ukidanje onog Miloševićevog iz 1990. godine, u čisto političkoj sferi mnoge stvari su gotovo vraćene duboko unazad, pogotovu kada je reč o kosovskoj politici, koja je Srbiju udaljavala od evropskog puta. Vremenom, ta stara (i ustavna i kosovska) politika zakočila je sve reforme i promene, pa je vladu na kraju napustila stranka G-17 i, 2007. godine, i raspisani su prevremeni izbori.

Ponovo dr Vojislav Koštunica – kohabitaciona vlada

Nakon parlamentarnih izbora, ponovo je za premijera kandidovan dr Vojislav Koštunica, na bazi koalicionog sporazuma DSS, DS i G-17. Kako je u to vreme predsednik republike Boris Tadić, ova vlada je imala neku vrstu „kohabitacionog karakaktera“.

U novom premijerskom ekspozeu, koji je u Skupštini podneo 15. maja 2.007. godine, dr Koštunica je naglalsio da su stranke koje će sačinjavati vladu odlučile da „interes države, nacije i građana stave iznad međusobnih partijskih razlika i stranačkih interesa“. Zatim se bacio na svoju omiljenu temu – Kosovo i Metohiju i kako ga sačuvati u Srbiji. Pri tome, on je neuvijeno istakao da je i njegova predhodna vlada „svakodnevno sarađivala sa Rusijom na formulisanju usaglašene politike za rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije“.

Koštunica je, zatim, govorio i o procesu pridruživanja Srbije EU, sa kojom su pregovori bili obustavljeni: „Punopravno i ravnopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji jasno je proklamovano programsko opredeljenje svake od stranaka koje ulaze u koalicionu vladu. Podjednako je jasan i nesporan stav da proces pridruživanja Srbije EU ni u kojem slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke kada je reč o teritorijalnom integritetu Srbije. To je jednostavno, u svakom pogledu, potpuno isključena mogućnost“.

U svom ekspozeu, dr Koštunica je izneo i plan smanjivanja nezaposlenosti i siromaštva: „Plan Vlade je da do 2010. godine godišnja stopa zaposlenosti kontinuirano raste, a stopa nezaposlenosti opada, i da se u različite vrste aktivnih mera zapošljavanja uključi do 70 odsto nezaposlenih lica. Vlada će preko tranzicionih centara omogućiti zaposlenim radnicima da se prekvalifikuju i zadrže posao, ili da nađu novo zaposlenje. Posebno će se podsticati zapošljavanje na devastiranim područjima i područjima sa visokom stopom nezaposlenosti, kao i zapošljavanje mladih, žena, lica sa invaliditetom, pripadnika pojedinih etničkih manjina. Sve će to biti praćeno merama aktivne politike smanjenja ukupnog poreskog opterećenja i uvođenjem novih poreskih olakšica za poslodavce. Vlada će doneti sveobuhvatne socijalne programe za svaku privatizaciju kako bi se zaštitila i prava zaposlenih“.

Druga Koštunicina vlada nije dugo potrajala, svega godinu dana. Kako je došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova i do velikih razlika u pogledu poteza koji se dalje mogu povlačiti, premijer je dao ostavku, verovatno računajući da posle izbora može sastaviti vladu sa snagama desnice, koje je nova kriza oko Kosova trebalo da ojača. Dogodilo se nešto upravo suprotno.

Dr Mirko Cvetković – vlada pod senkom krize

Nakon izbora, većina u Narodnoj skupštini sakupljena je u sporazumu Koalicije za evropsku Srbiju (na čelu sa DS) i Koalicije SPS- PUPS-JS, a pridružile su se i neke manjinske stranke. Predsednik republike Boris Tadić je mandat za sastav vlade dao dr Mirku Cvetkoviću, koji je u predhodnom kabinetu bio ministar finansija.

U svom promotivnom govoru, 7. jula 2008. godine, Cvetković je na prvo mesto prioriteta stavio ulazak Srbije u Evropsku uniju: „ Punopravno članstvo u EU je u najdubljem interesu države Srbije i svih njenih građana. Ulaskom u EU Srbija će postati punopravni član evropske porodice naroda iz koje je sticajem nesretnih istorijskih okolnosti dugo vremena bila isključena. U proteklih sedam i po godina Srbija je realizovala brojne reforme kojima je svoj politički i ekonomski sistem približila standardima zemalja EU. Međutim, na putu učlanjenja Srbije u EU neophodno je sprovesti brojne dodatne reforme kojima će se pravni poredak i privredni sistem Srbije u narednih nekoliko godina u najvećoj meri približiti standardima EU. Stoga će jedan od prvih poteza nove Vlade biti upućivanje Narodnoj skupštini Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU na ratifikaciju.

Cilj Vlade je da ubrzanjem ekonomskih i drugih reformi koje su predviđene u Sporazumu već krajem ove ili početkom naredne godine Srbija dobije status kandidata za ulazak u EU. Nova Vlada Republike Srbije će usvojiti akcioni plan, čija će realizacija obezbediti da Republika Srbija na kraju mandata ove Vlade bude u potpunosti spremna za ulazak u EU“.

Osim već tradicionalnog dela ekspozea posvećenog kosovskojm pitanju, Cvetković je akcenat stavio na ekonomska pitanja, pa je rekao: „Neophodnost jačanja ekonomije uz povećanje zaposlenosti i značajan rast investicija, uključujući i investicije u infrastrukturu, uz održanje makroekonomske stabilnosti predstavljaju jezgro ekonomskog programa Vlade. Osnovni ekonomski ciljevi Vlade u naredne četiri godine su: dinamičan rast privredne aktivnosti; rast zaposlenosti; povećanje standarda građana Srbije; i ravnomerniji regionalni razvoj.

Preduslovi za ostvarenje ovih ciljeva su učvršćenje makroekonomske stabilnosti, ubrzanje ekonomskih reformi, nastavak evropskih integracija, kai i značajno povećanje investicija.

Cilj Vlade Republike Srbije je da bruto domaći proizvod u naredne četiri godine raste po stopi od oko 7 odsto godišnje. Planirana stopa rasta BDP je nešto iznad prosečne stope u proteklom trogodišnjem periodu. Povećanjem realnog nivoa BDP za oko 30 odsto u naredne četiri godine smanjiće ekonomske i socijalne probleme Srbije i doprineti smanjenju ekonomskog zaostajanja zemlje u odnosu na regionalno i evropsko okruženje.

Drugi ekonomski cilj Vlade je da se u naredne četiri godine značajno poveća zaposlenost. Rast zaposlenosti ostvariće se unapređenjem privrednog ambijenta, rastom privatnih i javnih investicija, kao i realizacijom niza neposrednih podsticaja za zapošljavanje. Realizacijom planiranih aktivnosti pojačaće se i produbiti pozitivne tendencije na tržištu rada, započete u prethodnoj godini. Očekivani rezultat je otvaranje najmanje 200 hiljada novih radnih mesta u naredne četiri godine i smanjenje stope nezaposlenosti sa 18, 1 odsto na 11, 9 odsto“.

Nažalost, kao što već svi dobro znamo, već u trenutku dok je Cvetković podnosio ovaj ekspoze žarište finansijske krize u bankama SAD počelo je da se otima kontroli. U jesen 2008. godine, kriza je zapljusnula i Evropu, pa se i Srbija brzo našla na udaru – a uvek inertna, nije bila u stanju da se brzo prilagodi, pa su svi planovi prosperiteta nove vlade gurnuti u stranu.

Svako ko pročita ovu sasvim kratku „noviju istorijicu“ namera naših premijera u poslednje dve decenije uočiće bar dve stvari: da je Srbija stalno u ekonomskoj krizi i da stalno najavljuje reforme koje ni jedna vlada nije bila u stanju da sprovede.